”Знаш ли шта је Тесла рекао: како и шта треба да осећаш ако желиш да разумеш универзум? Осцилације, енергију и гравитацију…”
Ово нам је причао Влатко Стефановски после веома успелог концерта на рзавском острвцету правилног назива – ”Уски вир”. Место невероватне енергије на коме све осцилира и, и те како, осећаш гравитацију. Почео сам чешће да долазим у Ариље пре неколико година и прво што ме фасцинирало је била изложба великих фотографија под отвореним небом, у самом центру. А на фотографијама, као да лебде, била су деца са инструментима на невероватним местима, од црквене порте преко рзавских обала, до малињака…Онда је моја старија ћерка Ана, сликарка са Ретвилд Академије из Амстердама, чије мурале и слике можете видети од Стокхолма, Монтевидеа, Бејрута, Кијева, Малмеа…, чије је уметничко име АКИЗУМ (рекла ми да сам први који га је одгонетнуо – читајући га наопачке) пожелела да обиђе тада још живу баку, учитељицу Милку Пајевић, која је извела више од 40 генерација возућких, вировских и ариљских ђака… Ана је такође видела ту изложбу фотографија и рекла да би волела, да у граду у коме је проводила, као мала, лета са браћом, нацрта један мурал, као своју донацију Ариљу и Ариљцима, и успомену на своје баку и деку. Тако смо, у намери да одемо до Културног центра и попричамо на ту тему, били пресретнути од стране нашег породичног пријатеља, др Мома Плазинчића и бившег председника општине, Зорана Мићовића, који су одмах, не часећи часа пронашли зид и узнемирили директорку Културног центра… Какве сад то везе има са АРЛЕММом? Па суштинске. Тог поподнева смо на истом месту упознали маестра и професора, иначе дивног човека, Драгутина Гуту Младеновића, који нам је испричао шта је и како се родио АРЛЕММ. Онда и касније, пратећи шта се и како ради, схватио сам да АРЛЕММ није само музички фестивал. То је празник културе и културности у најширем смислу. Светло које се види на крају тунела из кога никако да изађемо. Он је и Анина жеља да дође у Ариље и ослика мурал као свој поклон идеји АРЛЕММа. То је сјај у очима десетина, и већ стотина деце, која опуштено и с радошћу упијају савете од највећих имена данашње музичке сцене: Маестрo Колунџија, Дивна Љубојевић, Тркуља, Лена Koвачевић и остали Младеновићи… То је жеља моје унуке Александре Ранали Пајевић да идуће године донесе свој контрабас и од почетка прође мастер клас код ”свог професора” који је заборавио да јој потпише диплому…
-Могу ли да поведем своје другове, питала ме на растанку, данас, на аеродрому Николе Тесле (овог истог са почетка ове причице).
То је ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА коју је нехотице покренуо Драгутин Гута Младеновић (са шачицом ентузијаста и свима који су препознали ”шта ОН то хоће”) , бацањем каменчића у Рзав на Уском виру пре шест година, и која се, већ незадрживо шири не само Медитераном, већ излази и на океан…
И зато «глубокий поклон» пријатељима и љубитељима, не само музике, већ и културе у најлепшем и најширем смислу…
Светионик је постављен и одолеће свим бурама, ветровима и олујама. А АРЛЕММ постаје велико име на културној мапи Србије, зашто не и Европе? Уметност као део опште културе не познаје и не признаје границе. И само нас она може спасти овог времена у коме су погубљене неке вредности, којима су нас не тако давно учили и васпитавали. Надам се да је Гута, тај уметник душе и музичар по образовању, чуо жељу Влатка Стефановског да дође следеће године као педагог и да полазницима гитаре покаже и исприча оно што их други учитељи не могу научити.
И то је АРЛЕММ. Ко је једанпут слушао концерт на Уском виру, том ништа више у животу неће бити исто. И ма где био, тражиће звук који поред мелодичности има боју, мирис и – укус.
Ако сте се љубили на Уском виру док неко свира, знаћете о чему причам …
Алал вера АРЛЕММовци !
(Служимо народу! … одјекује долином Рзава, Мораве, Дунава, делтом у Црно море, па све до Медитерана и Атлантика).
ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА , кажем вам. И баш ме брига да ли ми верујете.
Јер знам да има наде.
Милан Пајевић за часопис АРЛЕММ 2015