ВЛАТКО СТЕФАНОВСКИ
МУЗИКА ЈЕ ЈЕЗИК ЉУДСКОГ ДУХА
Пратећи ход овогодишњег АРЛЕММ арт фестивала и госте који својим музицирањем веома обогаћују живот АРЛЕММ-а, замолили смо чувеног македонског музичара Влатка Стефановског да за наше читаоце напише коју реч о свом раду, музицирању, стваралаштву…
Млади људи на почетку неког свог ангажовања, нарочито уметничког, узоре природно траже међу старијим колегама. Иако се време у коме сте Ви стасавали и данашње време веома разликују, суштинске вредности су остале исте. Шта се и да ли се променило на музичкој сцени?
Променио се и начин стварања и начин конзумирања или слушања музике… Али, у суштини, оно због чега слушамо и свирамо музику се не мења. Ипак се ради о тражењу емоционалних кодова и о потреби да се нешто ствара. Или, може да се ради и о чистој игри и потреби за ритуалом. Музика је језик људског духа, и она одлично надопуњава оно што реци не стигну да кажу до краја.
Да ли примећујете промене у самом приступу музици, да ли је комерцијализација превагнула?
Комерцијална музика настаје из сопствених интереса. У томе нема ништа лоше. Комерцијално не значи у исто време и неквалитетно. Али исто тако и некомерцијално не мора да значи да је нешто генијално. Свако слуша, свира и ради оно што мисли да је за њега најбоље.
Да ли је напредак технике последњих пар деценија утицао на Ваш музички израз и како?
Технологија је једно, а креативност друго. Ја користим све ново што су измислили, и чиме су олакшали процес снимања и стварања музике. Уосталом и сама електрична гитара је релативно нови изум. Дигитализација је скратила муке некадашњег снимања, али је зато створила и нове проблеме око организовања, чувања и размене фајлова.А што је више дигиталних играчака, све више свирам акустичну гитару…
Наступате у различитим саставима, са различитим ансамблима, бројни су Ваши концертни наступи. Последњих месеци свирали сте у Румунији, Немачкој, Шведској, државама овог региона… У ком издању – солистичком, камерном или симфонијском – публика најрадије воли да Вас чује?
Што се мене тиче, волим и једно и друго и треће. За сваки наступ се припремам озбиљно, покушавам да на сцену изађем спреман – и физички и емотивно и технички. Не могу се определити ни за један пројекат посебно, јер све што сам до сада остварио у сарадњи са колегама музичарима, урадио сам са ентузијазмом и добром вољом. Лепоту и смисао тражим свим могућим средствима и у различитим комбинацијама.
А у ком саставу се Ви најпријатније осећате (у овој фази рада)?
Једноставно свирам. Соло, у дуету, трију, квартету. Свирам са камерним гудачким ансамблом, али и са симфонијским оркестрима. Шарено је и узбудљиво у свим комбинацијама.
Често наступате у Србији, наша публика веома цени Ваше стваралаштво. Шта је то што понесете са собом после сваког овдашњег наступа?
Захвалан сам публици која ме редовно прати и која показује интересовање за мој рад. У Србији имам бројну публику, коју стварам годинама. Покушавам да публици понудим нове и свеже идеје, а за узврат добијам искрене аплаузе. Временом, стекао сам бројне пријатеље и драге сараднике. Ту и тамо добијем по неки мали поклон, али за успомену редовно кући носим плакате од концерата.
Млади фестивали попут АРЛЕММ-а добро утичу на локалну заједницу, шире „добре вибрације“. Шта је, по Вашем мишљењу, важно за ширу афирмацију једног фестивала?
Квалитет програма и добра организација су кључне ствари за један фестивал. Добро је што су мала места почела да схватају значај фестивала културе за развој и афирмацију једног краја. Поготово током лета – људима не треба само смештај и храна, већ им треба и богата и разноврсна културна понуда.
Велики број младих људи са великом пажњом прати Ваш рад, Ви сте њима узор, баш као што су Вама некада, неки други музичари били путоказ. Сигурно сте свесни одговорности коју носите. Како се суочавате са тиме, који је Ваш животни и уметнички „Вјерују“ и коју поруку бисте упутили младим људима који читају овај интервју?
Недавно сам у Крушеву имао тродневни мастер-клас, где сам, према очекивањима, са младим музичарима директно радио и размењивао искуства. Младима могу поручити, да никада нису довољно млади да почну да раде нешто значајно у животу, а старијима – како никада нису довољно стари да не би почели да раде нешто ново… Свој први албум снимио сам са 19 година, јер сам горео од жеље да се бавим музиком. Треба пратити сопствену интуицију, испитати срце шта је то што се воли, па да се за то и одлучи.
Интервјуисала: Јелена Јеж