Привилегован да има предивну породицу и да се бави послом који воли
Ако их не можеш победити, придружи им се – стереотипима. Ако си талентован, развијај свој таленат. Ако си уписао школу, заврши је успешно. Ако си познат музичар, пронађи сродну душу. Ако си добар супруг, буди и добар отац. Ако јеси све ово, буди и духовит и интересантан, и на крају уђи у кухињу и скувај нешто по нотама…
- Овом опису, према речима оних који га најбоље познају, одговара управо наш саговорник. Најпре једно традиционално, али можда и индискретно питање: мора ли добро да се „једе“ да би се добро свирало?
Уметност, музика, кулинарство, али и ко зна још колико других професија, су „зачини“ од пресудног значаја за индивидуалност и стваралаштво. Често сам као дете чуо од родитеља како музика треба да се свира „из стомака“. Ја то тумачим да наступ мора да буде изражајан и искрен, препун емоција и снаге, али не оне унутрашње, која се црпи из калорија, него оне снаге која се таложи годинама, а узбурка у трен ока.
- Како неко може бити успешан у свим сферама живота?
Чврсто верујем да је од пресудног значаја у животу породица. Колико год нас професија обузима са једне стране, незамисливо је да би то било једино што људско биће испуњава. Са подједнаком радошћу идем на посао и враћам се с посла. Осећам да сам пресрећан, јер сам привилегован да имам предивну породицу и да се бавим послом који волим.
- Када се нешто спрема, колико „укус“ зависи од оних за које се спрема?
Никада не бих сачинио „мени“ који ће слушаоца привући искључиво својим садржајем. Постоји музика која је допадљива, препознатљива, неоптерећујућа и она која се нерадо слуша и инерпретира, а опет вас у неком тренутку обузме и не пушта. Врло ретко сам у прилици да „сервирам неко јело“ које сам не бих пожелео „да окусим“.
- Како једна иста композиција различито звучи из различитих руку?
Не само да различито звучи из различитих руку, него различито звучи и из истих руку. Време које пролази, стечена искуства, инспирација, тренутак… то су само неки од фактора које утичу на оно што ми тренутно стварамо и шаљемо у прошлост. Од истих састојака композитори компонују, математичари сабирају и множе, кувари спремају, само некоме храна испадне безукусна и несварљива, а некоме непоновљиво укусна. Састојак без кога вам неће успети ни једно јело је љубав!
- Како звучи кухиња?
Како звучи нешто што се припрема, и како то место изгледа некоме ко за трен завири у ваше тајне одаје? Нити једна домаћица која припрема свечани ручак не жели госта у својој кухињи. То је правило које не важи када је у питању педагогија. Мене лично додатно инспиришу случајни посетиоци, знатижељни родитељи, као и они ђаци и студенти којима се не жури на час солфеђа, или кући да раде домаћи. Педагогија је мој омиљени фах. Са подједнаким задовољством учим талентовану и вредну децу,као и оне које је потребно инспирисати и дати им време да заволе музику. Ја то задовољство врло свесно осећам, јер време које проведем у својој кухињици пролети ми а да не приметим кад зађе сунце, једном речју, као да је време за мене стало.
- Може ли храна да се компонује? И може ли музиком да се храни?
Наравно, импровизација је неизбежна, како у музици, тако и у кулинарству. Небројано пута осмислимо нешто, увежбамо, али оно што сцена од нас тражи је да се искрено дајемо, искажемо индивидуалност, а публика то осећа и узвраћа много пре него што зачујемо аплауз на крају неког дела. За некога је то душевна храна, за некога разонода, терапија и ко зна шта све још, а за некога је то потреба да се даје и да узима.
- Сигурно постоји „рецепт“ за родитељски успех. Молим Вас да га поделите с нама.
Не мислим да смо супруга Наталија и ја у неким зрелим годинама када можемо да пишемо „рецепте успеха“. Имамо ћерку Емилију (16), која је веома одговорна, зрело расуђује, вредно вежба виолончело, уме да организује своје време и буде истрајна у свему. Димитрије (13), који је потпуно свој, зна шта неће, а кад је у питању вежбање гитаре, тешко га је намамити у зону рада и одговорности. Али, када се то ипак догоди, он се у потпуности даје и чини ми се да и сам у томе ужива. Матија који има свега 4 године је за сада неопредељен, а када га по обичају питају: „А шта ћеш ти да свираш?“, најчешће одговара:
„Хмм, виолину.“ Оно што је и у педагогији веома присутно, а верујем и у родитељству, је да не постоји рецепт који је применљив за сву децу. Сами смо сведоци колико су деца различита и колико се мењају током свог одрастања, а колико ми у ствари нисмо спремни да неки пут правилно одреагујемо, без обзира на сва досадашња искуства.
Трагали смо за „рецептом“ успеха и среће, и мада га наш саговорник није директно формулисао, негде у редовима, или између њих, открили смо оне обавезне састојке које „порција“ личног задовољства мора да садржи.
Дубравка Матовић, за часопис АРЛЕММ 2015
Скорашњи коментари