Милица Младеновић: Добар педагог, а ученик још бољи

Часопис

post36

Јасно је да изa АРЛЕММ-а стоје изузетна идеја, тимски рад и поверење, разумевање спонзора и мотивација сарадника. Али, оно што чини саму основу овог пројекта ређе је тема разговора, а ту није реч о креативном тренутку, већ o опредељењу, начину живота оних који су предузели овакав подухват. Од два тешка, бити педагог у времену у ком се губи поверење у педагоге и бити уметник у време кад је то економски неисплативо, Младеновићи су направили једно оствариво и успешно – АРЛЕММ, током чије две недеље трајања потпуни почетници припреме свој први концерт! О томе читајте у овом интервјуу с Милицом Младеновић.

  • Како схватате, данас не тако поштован, посао педагога?

Педагогија је више од посла, то је вечито истраживање и надрастање себе. Деца се стално мењају, па ми то морамо да учинимо пре њих! Добар педагог је заљубљен у свој посао и ради га без терета, ако може, до краја живота, а у окружењу има професора који то раде због опстанка. Осећаш се прозван да својом савешћу и сазнањима даш нешто од себе, а не да пасивно гледаш пропадање, и онда због тога искачеш из оквира. Тако настају многе тешке ситуације, али њих треба решавати одлагањем и онда оне слегну, не реаговати одмах, видети шта је тренутно важно, пустити да време учини своје, а то је најдрагоценије, јер престане да боли, умешају се различити чиниоци, укаже се нешто драгоценије због чега волиш овај посао.

  • Како Вас је привукла педагогија?

Опредељење за педагогију било је дубоко у мени. Имала сам приватне ђаке и док сам сама била ђак. То развија поверење, показује до које мере си у стању да примиш критике окружења. Тако у „Школи за музичке таленте“ у Ћуприји – развијају смелост. Ипак у педагогији нисам само ових 8-9 година колико сам у ШМТ, већ од кад сам почела да свирам виолину. Дете заузима став у животу кад се сретне с професором. Деца у нама виде узоре и пожеле да и они постану професори. Ако дозволиш себи да спустиш свој реноме пред учеником и погледаш га искрене душе, онда схваташ да ти је дозволио да му приђеш. Код деце која имају отпор према свему, када осете љубав и наду у теби, то може да их повуче као промаја, да извуче цело њихово биће кроз тунел, изведе их на прави пут и све се после само решава.

  • Дакле, то је нешто што одговара Вашој природи?

Жељна сам сталног учења, препознавања, уочавања, срећна сам и кад уочим своје незнање, јер учим даље… Због тога волим време које се одваја за размишљање, процес унутрашњег сазревања одлуке. Ако у сазревању ка нечему уочим да би било боље нешто друго, ја ћу то променити. Волим савете са стране. Можда је с тим у вези нешто из детињства чега сам се управо сетила: кад

сам пошла у први разред нисам могла да појмим шта је то напред, а шта назад и памтим како ми је отац то објашњавао. И дан данас битно ми је окружење у целини, а не кретање напред-назад на лествици успеха. Битно ми је да све око мене буде у складу.

  • Шта је то што сматрате предусловом за рађање АРЛЕММ-а?

Важна је породица, родитељи. Моја породица је гајила уметност и извела нас на овај непогрешив пут. Наши родитељи су хтели уметност, и добили су је, продужавају је кроз нас. Уметност их дан данас одржава, још раде као уметници, не одустају, као што нећу ни ја, гледајући њих. Важна су и деца која осећају ово што ми радимо с намером да нас АРЛЕММ надживи, такође и сарадња с локалном заједницом је све лепша и природнија. Тежимо томе да АРЛЕММ постане нешто што се подразумева за Ариље.

  • Шта предузимате у том смислу да вас АРЛЕММ заиста надживи?

Ми смо тим у коме међусобно верујемо у способности, где свако има своју улогу и прати друге. Породица – тако нас сви виде, а тако и јесте. Улажемо све своје љубави, жеље, помоћ других и остварујемо своје замисли. Желимо да то буде пример онима који би у подсвести пожелели нешто слично, а немају довољно храбрости, да будемо инспирација. Намера нам је да Ариље само продише, да АРЛЕММ нема улогу вештачких плућа, да омладина не „бежи“ из Ариља, већ да тамо нађе начин живота, не само у култури, већ у свим сегментима.

  • „А шта вас инсприше?

Похвале нас вину, дижу у небеса и мотивишу на одлуке које су „ван сваке памети“ и ми их изведемо на пут! Сваке године по корак.

Дубравка Матовић за часопис АРЛЕММ 2016