Бах у ариљској цркви

Ариље је мала варошица, где сам се родио и где сам провео рано детињство, а касније долазио са породицом, сваког лета. Људи, као и свуда, ни бољи, ни лошији. Међутим, оно што је изузетно, то је положај Ариља, које је опкољено са две лепе реке, а на челу – црквa Светог Ахилија. Живело се скромно, нарочито после Другог светског рата. О уметности се није могло ни говорити, нити размишљати. Понеко гостовање аматерске позоришне групе, касније филмови и то је све.

Ја сам у Београду био у могућности да понешто чујем о озбиљној музици. Дружио сам се са Иком Илијом Маринковићем (касније новинар Танјуга и стални дописник из Пољске), који је једно време долазио на летовање у Ариље. Познавао је озбиљну музику више од мене, па смо звиждукали Моцартов „Турски марш“ и „Влтаву“ Сметане. То су, можда, прве мелодије из области озбиљне музике, које су се излиле по трасама око Ариља. Идућег лета, могла се чути још понека мелодија Моцартова „Ајне клајне нахт музик“, или арија из „Кнез Игора“- „О, дајте, дајте ми

слободу!“, коју су певушили по београдским улицама или ћошковима „егзиши“ (отпораши стегама соц-реализма, који је владао у уметности), као неку врсту своје химне. Затим, диван „Хор Јевреја“ из „Набука“… Ето, то је имало „да чује“ Ариље, средином прошлог века.

Ја сам доста узнапредовао у интересовању за правом музиком. Распитивао сам се у Београду за врхунска дела из те области. Посећивао сам колективна слушања капиталних дела класичне музике са плоча, која су се организовала за омладину у студијима Радио Београда. Убрзо сам,

захваљујући родитељима, дошао до грамофона и до ремек дела Ј. С. Баха –„Пасија по Матеју“.

Понео сам тај комплет од неколико плоча, са приложеним текстовима, у Ариље. Идеја ми је била да то дело зазвучи у ариљској цркви. Зашто? Прво, сматрао сам да „Пасија…“- муке, страдања Христова, по свом садржају, апсолутно заслужују емитовање у хришћанском храму. Друго, много сам очекивао од акустичних предности, које ариљска црква има. Ова два разлога, када се саберу – то је већ нешто. Потајно сам у себи гајио још један разлог. То је радост и очекивање да се у Ариљу зачује ово Бахово врхунско дело. Да га макар неко чује. Да се евентуално прича о овом значајном догађају, по чаршији. Пре свега, за овај план је требало добити благослов од старешине цркве, оца Луке Видаковића. Да се случајно не побуни, јер музика, поготово неправославна – у православном

храму! Данас, када размишљам о овом догађају, тешко бих добио пристанак и разумевање, вероватно и никако. Срећом, отац Лука је био веома образован, а имао је пуно поверење у мене, као свештеничког сина и будућег уметника. Добро смо се и познавали, па сам одобрење одмах добио. План је био да једне недеље, после свете литургије, отац Лука објави присутном народу, да могу остати у цркви, да чују једно музичко дело, које говори о страдању Христовом. Са великим нестрпљењем и ишчекивањем, дође тај тренутак. Отац Лука објави шта ће се догодити а од народа (десетак особа), оста у цркви, поред свештеника: црквењак, попадија Слава, чика Перо потпуковник са супругом, моја мајка и две сестре Џелебџић- „славуји за певницом“, како сам их, не само ја, доживљавао. Почело је емитовање међу дебелим зидовима храма. За мене врло узбудљиво, за остале присутне, не знам.

Бах у ариљској цркви!

Јединствен догађај у неким вишим духовним сферама. Увек ми је духовна страна живота била водиља.

Причало се некако у то време, о великим научним достигнућима. Једно је било интересантно, наравно, као нека хипотеза. Ево, о чему се радило: сви велики догађаји (вероватно не само „велики“), који су се десили или дешавају на Земљи, отисну се у простор, у васиону, и негде или круже у бескрајном простору, или се на неки начин „слажу“, као листови књига, формирајући тако као неку огромну библиотеку. Можда ћемо моћи у далекој будућности да „позовемо“ неки важан догађај, да нам се„одигра“ пред нашим очима, у оригиналу.

Тако сам, у то време размишљао о, за мене, важном догађају „Бах у ариљској цркви“. Можда ће и тај догађај у будућности моћи да се понови.

Али, нешто се ипак догодило и остварило и пре ових имагинација и очекивања, као ехо, тог догађаја. Догодило се, да наша деца, која су се посветила учењу озбиљне музике, којима се придружила и снаја из Русије, прихвате „тај талас“ из бескраја и пожеле сами, овог пута без мог инсистирања, да засвирају у Ариљу. Почели су са летњим концертима озбиљне музике у Соколском дому. Први концерт је имао неколико десетина слушалаца, што је био успех, за почетак. Већ следећe године, Ариљци су почели да се распитују, када ће бити следећи концерт.

Ето, испунило се и треће моје очекивање, после „Баха у ариљској цркви“- почело се причати у чаршији, о концертима озбиљне музике. После неколико година, дошло се на идеју о стварању АРЛЕММ-а у Ариљу.

Дошао је ехо из бескрајног простора, дошао је „Бах из ариљске цркве“ и засијао у лепом Ариљу.

Мишо М. Младеновић, академски сликар и писац