Hа тему животних путева, пред нама је део живота и стваралаштва овог, већ светски познатог музичара рођеног у Гучи. Првих 6 година живота провео је управо у месту познатом у свету по труби, инструменту који је увек водио неку врсту борбе за примат у народном мелосу са хармоником, која је Мишка Плавог прославила, исто као што је труба прославила његово место рођења. Али, након тих почетака, није све ишло ни лако, нити једном уцртаном линијом!
- У Вашој биографији уписана су имена бендова Via talas, D‘Boys, Пилоти, ЕКВ, и то су групе које су обележиле историју југословенске музике. Шта је од тог искуства остало убележено у Ваше сећање и Ваш садашњи рад?
То је свакако период који је обележио прву половину мог живота. Била је велика привилегија путовати, упознавати људе и свирати по тадашњој дивној и великој земљи, препуној различитих култура – Југославији. Хиљаде концерата са поменутим групама, студијски рад на снимању многобројних плоча, помогли су да стасам у професионалца, који ће затим у другој половини живота, када су примитивци вођени похлепом, направили банана државице и одсекли већину територија по којима смо до тада свирали, успети да себи омогући нову младост у паралелном животу, путујући, упознајући хиљаде људи и свирајући по великој и дивној земљи излазећег Сунца.
- Љубитељи музике Вас знају као басисту, клавијатуристу па тек онда харминикаша, тим редоследом. Да ли је то прави редослед?
Хармоника је мој први инструмент. Још у другом разреду основне школе учитељица је уочила мој музички дар. Звала је родитеље и инсистирала да ми купе неки инструмент и упишу у музичку школу. Но, отац, доктор агрономије, није желео да му син буде музикант. Ипак, након неког времена и више позива из школе мајка је успела да га наговори, те је он, родом из села поред Крагујевца, одабрао шта друго – хармонику. Нисам имао ништа против. Брзо сам научио да свирам, а часове музике ми је добровољно држала професорка музичког из школе. Наредних шест година са доста успеха пратим хор основне школе на многобројним такмичењима. А онда, већ у пубертету, на екскурзији у првом гимназије, на једном аутобуском одморишту увиђам да све лепе девојчице стоје окупљене око Антона, садашњег гитаристе Партибрејкерса, док испред мене само пар, не баш привлачних, слуша моје умеће на хармоници. По повратку позајмљујем гитару и скидам прве акорде. Онда учим и бас. После више од 20 година “пржења” електричних инструмената, у једном пројекту снимања музике за позоришну представу, позвао ме је Ђура Морнар, који је игром случаја на једној свадби заједничког пријатеља био присутан, када су ме моји припити другари натерали да свирам хармонику, коју су узели од, за ту прилику унајмљеног Цигиша, те смо замало потопили сплав на Сави где је био жур. Тако, већ зрео човек, откривам поново лепоту акустичног инструмента и посвећујем се – вежбању.
- Свима нама је, наравно, занимљив Ваш боравак у Јапану. Шта је тај боравак значио за Вас?
Највећа разлика између Јапана и остатка света је њихов однос према природи и другом човеку. Они живе на много вишем нивоу свести, другачије размишљају него ми Балканци. Ми смо често контрапродуктивни у сваком смислу те речи. Помогло ми је што сам већи део живота провео неподржаван од породице, те сам навикао да радим и да се борим. А путујући по старој Југи научио да волим различитости. Музички, дрзнуо сам се, онако, српски надобудно, да направим соло програм на хармоници – “Music around the World“. Он је састављен од мојих композиција протканих музиком других аутора коју сам волео и слушао. Дакле, фузија музике различитих аутора која одлази у импровизацију и самим тим претвара се у нешто ново и оригинално. И Јапанци који воле оригиналност – на то су одреаговали. Последњих десетак година одсвирао сам више од 200 концерата у најелитнијим салама Јапана, где наступају највеће звезде светске музике свих жанрова, од класике, преко џеза и рока. Ево, за АРЛЕММ податак да сам 2006. године свирао у „Fukuoka Circle Hall“ соло концерт, где је седам дана касније соло концерт имала и Марта Аргерич. Кажем – српски надобудно, јер само Србин може да се ухвати у коштац са нечим чему можда и није дорастао. Соло концерт је најзахтевнији вид музицирања и неупоредиво је тежи од музицирања са бендом. Ја сам се потпуно посветио томе и углавном живим као монах –војник са прецизно утврђеним распоредом свакодневног вежбања инструмента, менталних припрема и концетрације, бављења спортом, режимом исхране, наравно и задовољствима. Што више, знам, свестан сам колико не знам, то је размишљање које је последица боравка у Јапану.
- После толико година на сцени, сигурно је да сте узор неком од клинаца или млађих колега, а ко су били Ваши узори?
-Јако млад сам почео да слушам комплексну музику попут фри џеза и фјужна. Идоли су ми били „Weather Report“. У етапи басисте скидао сам деонице Џако Пасторијуса, незванично најбољег басисте света тих година. Данас искључиво слушам врхунске виртуозе својих инструмената. И фан сам Васил Хаџиманов бенда! Замислите, његов сам фан а уједно и свирам са њим. Зар то није сјајно?!
Милунка Николић за часопис АРЛЕММ 2016
Скорашњи коментари