Дуња Бркић је завршила СШ “Свети Ахилије” у Ариљу, смер-гимназија општег типа. Волонтер je АРЛЕММ-а и “ИМПУЛСА” (Удружења за подршку особама са посебним потребама у Ариљу). Школовање ће од октобра наставити у Београду, на Природно –математичком факултету.
У време изгубљених духовних и моралних вредности, причати о добровољном раду, о властитој жртви за друге, делује помало анахроно. Како у причу о ширењу добра уткати ону чувену ововремену, српску ‘’где сам ја ту?“. Текст који покушавам да напишем за Вас покушаће да да одговор управо на то, тако омиљено материјалистичко питање нашег времена.
Да ли је нашој култури, нашој традицији, стран добровољни рад, жртва за друге. Наравно да не. Од најзначајнијег грађевинског објекта у нашем граду, од наше цркве, преко неких школа до многих приватних кућа, све су оне, на овај или онај начин, у свој настанак уткале део добровољног. Некад је то задужбина владара, накад поклон будућим генерацијама неког ко је у једном тренутку био довољно и материјално и духовно богат да то учини, а некад је то наш зној проливен за пријатеља на моби, на градилишту или у њиви. То је и бубрег дат ближњем, то је и суза проливена за оног ко пати, са њим подељена земичка. Да, то је и жртва Исусова учињена за све нас.
Да ли је чинити добро друштвено прихватљиво, да ли нам то доноси одређене бенефите? Можда. Али да ли је чињење добра ради бенефита заиста чињење добра? Не, то је трговина, некад мимикрија оних који не знају како другачије да се афирмишу, празна прича оних којима свака прича почиње и завршава се са ЈА.
Сама реч волонтер потиче од хебрејске речи која значи ‘’онај који жели дати’’, а дати и моћи дати, поделити са ближњим, већ је привилегија. Ако нисмо краљеви да зидамо задужбине, ако нисмо довољно богати да дајемо материјално, дајмо себе, и бар на тренутак осећајмо се краљевски. Учествујмо у великој чаролији љубави и саосећања. Замислите привилегију, чинити нешто не због празног стомака, не због црева која крче, већ због пуног срца и вере у лепо. А АРЛЕММ је лепо. Можда не црвено и слатко као малина, али лепо и важно и велико и слатко наспрам паланке, чамотиње и досаде. То је оно време када са поносом позивам пријатеље из других градова да ми буду гости, то је оно време када престоничке новине и телевизије праве дописе из провинције која не смрди на задах пива и слатки купус. То је време нашег Ариља, и Твог и мог Ариља, Ариља нас којима Ариље није само географска одредница већ титрај срца, милина одрастања, оно лепо чему тежимо, али и оно лепо чему се враћамо. И данас и сутра ми јесмо оно што дајемо другима. Бити део АРЛЕММ-а је бити део лепог. Дођите да то лепо поделимо са Вама, дођите да то лепо заједно са нама делите другима. Учествујте у еволуцији доброг, зар не видите како буја и расте из године у годину, из дана у дан, док спавате, све нас је више. Можда једном ово опет буде земља у којој се људи смеју, не пропустите да узрастете заједно са нама.
Дуња Бркић, за часопис АРЛЕММ 2015
Скорашњи коментари